Put prisutnosti majke

PUT PRISUTNOSTI MAJKE

J.K Zin defineše punu svesnost kao: „usmeravanje pažnje na određeni način: sa ciljem, u sadašnjem momentu i uz neosuđujuć stav’’. Dobrobit svesnog, prisutnog postojanja je što smo otvoreni za sadašnji momenat, prihvatamo sve što nam od senzacija i emocija dođe, imamo priliku da se malo distanciramo od uobičajnog toka misli i stvari posmatramo sa strane a u stvari budemo zaista prisutne u njihovom toku, neopterećene ranijim iskustvima ili mislima o budućnosti.

Bilo da ste kod kuće sa svojom decom koju nista dali u jaslice, vrtić ili idu ali više ne idu nego što idu ili vi radite i trčite po njih u vrtić ili produženi boravak nakon škole i onda ste zajedno ili imate pomoć u vidu bejbisiterke, bake, muža svim mamama je nekad teško da budu prisutne sa svojom decom i onda kada su fizički prisutne. Dešava vam se da promišljate o nekom događaju na poslu ili sa mužem, prijateljicom, nekom sastnaku koji treba da zakažete, rođendanu koji treba da organizujete ili već koječemu. 

Majke bi se rastegle kada bi mogle na mnogo mesta i onda budu odsutne, prisutne ali kao da nisu. To je mesto zbog koje deca mogu da postanu nestašnija, stvarno ili samo u našim očima, mi sporije u adekvatnoj reakciji, izbačene iz nekog svog ritma, u doživljaju stresa ili čak osećaja preplavljenosti ili  bespomoćnosti šta sve treba da stignemo i uradimo ali nismo u stanju.

Prvi korak u zaustavljanju ovog "magičnog" toka je da postanemo svesne da nismo stvarno prisutne u datom trenutku nego da smo negde drugde u vremenu i prostoru.

Evo nekoliko pokazatelja kako možemo primetiti da smo fizički tu ali da nismo prisutne:

1. Kad me ima previše u odnosu a premalo sa sobom

Onda kada samo stalno u odnosu, uvek dostupne..uvek uz nogu sa svojim detetom, čak i kada ono nije više tako malo i nejako. Kontinuirano na usluzi, često intervenišući u igri sa drugom decom, ili u proces ličnog odlučivanja kod starije dece. Stalno promišljamo o našoj deci, brinemo.
Često nam je u mislima i delovanju prisutna briga da se dete ne povredi psihički ili fizički.Govorimo im stalno.Velike smo, impozantne kao planine. Živimo život umesto svoje dece. 

Vidim po klijentima da to ume da traje decenijama i da kasnije u životu deci čijim roditeljima je ovo bilo često stanje, treba dosta vremena da nauče da razumeju sebe i druge jer smo mi to prečesto činili za njih.
Dobro pitanje za razbuđivanje iz ovog stanja prevelikog bdenja nad decom: Šta iz svog majčinskog ili ne-majčinskog života “ne možemo” da živimo jer zahvatamo toliko dečijeg prostora.Tako nismo prisutne ni sa sobom ni sa detetom.

2. Mimikrija prisutnosti"odsutno prisutna"

Mimikrija jedan od životinjskih mehanizama opstanka.Stopim se toliko sa okruženjem da me tuđe oko ne može razlikovati od lista. Kod sebe primetim to u situacijama koje se dosta ponavljaju – uključim autopilota – stopim se sa zahtevima, radim al nisam tu.U modu sam opstanka - moram ovo da izvedem, uradim, izdržim ali ne moram da budem tu - psihički.

Kada treba da kupam, dete koje uziva u vodi i prskalo bi se i polivalo..uživa..a ja sam u mislima se kafom koja se po 2x hladi; kada dete plače po ko zna koji put u toku dana ili sata a ja nemam više ni snage ni saosećanja stvarno, ali znam da treba da je uzmem zagrlim i uzmem je..ali vrlo brzo poželim da opet hoda – teška mi je, žuri mi se.

Kada slušate svoje starije dete koje možda ni ne traži ništa da uradite nego mu je potrebno razumevanje, odušak a vi u stvari čekate momenat da vi iskažete vašu muku. Kada stvarno više ne možete da "učite" istoriju a dete hoće da mu pomognete.
Kafa se uvek ohladi a nelagoda zbog koje je bilo plakanje nezaceli, uživanje u kupanju se ne desi skroz. Deljenje sopstvenog problema sa detetom ne bude baš ono što nam treba. Nismo bili ni u odnosu sa sobom ni sa detetom ni sada ni ovde ni tamo i tada. Zaglavljena u međuprostoru kao u lavirintu.

3. Krutost, nefleksibilnost, hladnoća, odsustvo spontanosti

Tek kada se izađe iz ove mimikrije prisutnosti ili veličine bdenja nad decom napravi se prostor za doživljavanje onoga što se dešava u našim životima. Taj utisak govori da se polako vraćate sebi.
Tad mi bude strana ta koja je požurivala dete da se smiri – jer ko to može - da se "brzo smiri"? Čudna mi bude ta koja ne biva zaražena tom cikom i vriskom ćerkinom kada se poliva vodom, đuskanjem u kadi, pravljenjem izraza oduševljenja i iznaneđenja u isti mah, ti savršenim malim slatkim telom koje se fascinantno menja.

No ono što mi tada dođe jeste osećaj umora te hladne krute, ko - na traci-mame. Više joj ne prebacujem. Rastužim se i poželim da usporim. Svemu tome sledi osećaj zahvalnosti na pauzi, na osluškivanju sebe, na traženju za sebe i na konačnom davanju sebi pa i mrve onoga što treba.

Zašto je važno da se budemo prisutne – zbog drugih

Kada nas previše ima u odnosu, deca često postoju sebi nevidljiva i nemušta, nerazumljiva, uspavana. Roditelji zauzmu čitav prostor.Znaju o svemu i pitaju se o svemu. Rade ono što znaju da treba, bez mnogo proveravanja sa njima.Previše prisutni u životu dece, nauče ih šta treba da se radi i kako.Deca ostanu ućutkana i razvezana od toga šta njima treba.

Da bih stupili u kontakt sa ličnim a i potrebama drugih treba im odnos gde ima postora i gde se dozvoljava da budes sa sobom, gde si na to naučen u odnosu sa roditeljem koji ti je vidljiv u njegovim potrebama, granicama a ne u kazni ni u preplavljenosti, ostavljenosti vec prisutanosti sa sobom.
Kada smo odsutne a mimikriraramo to prisutnošću a u stvari u nekom željenom ili nametnutom multitaskovanju tako je lako da nam promakne ono najvažnije u odnosu sa detetom. Nemamo osećaj niti primetimo promenu koju treba pohvaliti, konflikt koji treba potpomoći ili se uzdržati od pomoći, dečiju zbunjenost, tugu ali i sreću i ponos. Da bi ih videli treba u njih da gledamo a ne u prošlost ili budućnost.Ukoliko gledamo decu iz prisutnosti i sa sobom i sa njima imaćemo dobru meru reagovanja.

Zašto je važno da se budemo prisutne – zbog nas samih.

• stalno u iščekivanju budućnosti ili u prošlosti slepe smo za promena u sadašnjosti
• kada ne primetimo novinu ne osetimo ni novu životnu energija kaja dođe sa novinom 
• u modu odsutnosti ili izdržavanja nismo ni spontane ni fleksibilne
• nevidljive sebi, lične potrebe nam deluju nužno odložive ili nedostižne
• nevidljive sebi sa svojim potrebama ne borimo se za njihovo zadovoljenje, ne tražimo pomoć
• neprisutne ne pravimo adekvatnu procenu a nakon sopstvene nepravedne ili rigidne reakcije goni nas krivica
• nevidljive drugima ulazimo u rizik da budemo neshvatljive i nepredvidive drugima a to čini odnos nestabilnim
• postajemo sve umornije, psihički i fizički
• smanjujemo sposobnost da dajemo i ulažemo u odnos i sa sobom i sa drugima nezadovoljne i istrošene

Nekada nam je lako da budemo prisutne, i vidljive, po meri odnosa. Nekada ili sa nekim detetom, partnerom, naredbodavno, grubo, neprilagodljivo, van odnosa.Kao da je most porušen izmedju ja sam i vidim te.Ili ja imam neku potrebu ili ću ti pomoći da zadovoljiš svoju.Može samo jedan biti namiren.Nema mosta izmedju a kad nema mosta kretanje je vrlo otežano, pod teretom. Nekada je početak da se samo primeti da je to kretanje otežano, da pustimo kap zlatne boje da kane i čitavu sliku promeni.Zlatna boja je uvek druga stvar: nekad svest o umoru, nekad tuga zbog trenutnog kvaliteta odnosa, nekad ljutnja jer nikad nema vremana za lične potebe.Tek prvi korak u prisutnost je načinjen.

   Ulazak u prisustvo

Kao u pesmu, početak filma, otvaranje pozornice ulazak u prisustvo je proces. Razno ga stalno ometa.Najčešće um sa nekim od treba, mora i svakakvi nataloženi viškovi...tek prisutnost je lampa koja se ne pali na klik klak već postepeno.

Za početak udahnite duboko, zatvorite oči i zamislite kako bi izgledalo da damo sebi vremena da udjemo u odnos sa danom, sa jutrom, sa bankarskom službenicom, sa sopstvenim detetom.
Iznova i iznova radeći ono mmmm kao moja ćerka kada se odlučuje hoće li još nečega ili ne, ovu ili onu haljinu nameštajmo se tu između tako da nam godi.
 Podsetimo kičmu da može da se promeškolji, protegne, priseti svoje veličine, oseti neugodnost položaja, isproba bolji dok ga ne nađe.

Možemo li biti prisutne i kada nas fizički nema u odnosu?

Iako je fizičko prisustvo nezamenjivo, kada smo odsutne možemo testirti kolikoje naša stvarna prisutnost dala korenja i krila našoj deci. Možemo otkriti da smo ih dovoljno naučili,da su sigurni simbolički doživljavajući našu podršku kroz prakse koje smo zajednički sprovodili, vrednosti koje smo uspostavili, prisećanja zajedništva.

Kada je jedna mojka poslala svoju decu na odmor bez nje, dala je svakoj da izabere majčinu ogrlicu koju voli i da je stavi kad god im pritreba je ona tu.

Počela sam da kiselim deci mleko, onako kako je to baba za mene činila.Dok sam ponavljala reči kojim bi ona “prizivala” mleko da se ukiseli “imala”sam je uz mene.

Zaborave majke u silnoj želji da daruju sebe da je neophodno da budu fizički odsutne ne zbog spolja nametnutih razloga, a ni zbog "mere"odraslosti dece, nego zbog sebe samih.
Zaboravimo i to da bi u tom fizičkom odsustvu moglo biti više nas sa decom neko u fiktivnom prisustvu.Zaboravimo da je i odsustvo podrška i vera (ili barem nada) da oni mogu da se oslone na sebe i pomere sopstvene granice iskustva.