Spontani pobačaj - majčinstvo bebi koja se nije rodila

MAJKA BEBE KOJA SE NIJE RODILA

Spontani pobačaj se definiše kao nenamerni prekid trudnoće. Različiti autori se ne slažu oko vremenskog perioda do kada ovaj pojam seže, da li period do 16 odnosno po nekim autorima, do 28.nedelje. Nakon tog perioda spontani pobačaj se naziva prevremenim porođajem ili mrtvorođenošću.Spontani pobačaji su najčešći u provom trimestru. Žene mogu imati sporadični ili povratni spontani pobačaj - kada žena ima tri ili više uzastopna spontana pobačaja.Promena u pristupu spontanom pobačaju ogleda se i u upotrebi jezika.Termin spontani abortus zamenjen je terminom spontani pobačaj (Farquharson, 2005.) ili gubitak trudnoće. U našem jeziku i dalje se međutim kao alternativni koristi termin kiretaže i za medicinsko “čišćenje“ ploda nakon spontanog pobačaja ali i za željeni prekid trudnoće.Mnogo faktora utiče na reakciju žene nakon spontanog pobačaja: veličina ploda i afektivna vezanost, reproduktivna istorija, ženino investiranje u trudnoću, ranije psihičko stanje, te kvalitet odnosa sa partnerom i podrška ili odsustvo podrške socijalnog okruženja, vrsta pobačaja, poznavanje uzroka pobačaja, da li je trudnoća bila asistirana ili ne, kognitivni eksplenatorni stilovi. Pobačaj je gubitak a nakon gubitka česte reakcije su tuga, anksioznost, krivica, depresija.Spontani pobačaj relativno je česta komplikacija u trudnoći međutim ovaj fenomen je prilično zanemaren a zainteresovanost za psihološke posledice porasla je tek poslednjih decenija.

U znak poštovanja, podržana idejom oktobra kao meseca svesnosti uticaja spontanog pobačaja, mrtvorođene dece i smrti bebe na život žene, ideja sledećih redova je da podstakne ženu da se poveže sa ovim iskustvom i proveri šta joj u ovom trenutku svog života treba povodom toga i progovori o tome ako nije smela, imala kome, znala kako, čemu ili šta da traži od sebe ili od drugih da bi mogla svoje iskustvo mogla da integriše u celinu svog života.

Hvala koleginici, Branislavi Piper, MA psihologije, za prikupljene podatke iznesene gore

TRAGANJE ZA PRAVOM REČI ZA SVOJE ISKUSTVO

Ja sam majka koja je izgubila bebu. Taj događaj u mojoj zdravstvnoj istoriji zabeležen je kao spontani pobačaj. Na naknadnim preporučenim analizama ništa se nije pokazalo kao mogući uzrok. Bebi srce nije počelo da kuca u 9. nedelji. Jedan doktor video. Druga potvrdila.Kiretaža naložena hitna.

Ništa tu za mene nije bilo spontano. Krvarenje je bilo kratko i samo se zaustavilo, nedovoljno da se materica sponatno očisti od neživog ploda.Pobačaj je reč koja po ličnom osećaju više odgovara nekoj kravi koja se ritnula i prosula upravo izmuženo mleko. Iracionalni postupak koji nanosi štetu, u kravinom slučaju mlekarici koji muze mleko. Kravine perspektive u takvoj verbalizaciji nigde nema. Mlekaričina perspektiva ostaje kao prva i poslednja. Ne govorim da bi naružila ni krave ni žene već da bi podvukla veličinu životinje koja ostaje nevidliva. Žena ili krava u pobačaju ostaju kao objekti žrtve veličine prirode - njenog hira ili mudrosti. Sa jedne strane žrtve a sa druge strane krivici jer su društvo uskratili za svoj doprinos koji se nekako podrazumeva. Krava daje mleko. Žena rađa. Spontani pobačaj tako dođe kao forma lične nesvesne a osorne ostavke na jednu od osnovnih funkcija žene. Bez objašnjenja. Uskraćen ti je dalji rast i razvoj bebo.

Izgubla sam bebu - ja najčešće kažem, kada o tome pričam i to mi je nekako lakše za reći mada mi ne hvata baš dubinu mog iskustva – više kao dajdžest – epilog.

Kada se zagledam u tu sintagmu izgubla sam bebu pomislim kako je moguće da majka izgubi

bebu?Nije beba baš dugme  a ni materica sito. Tek godinama posle raznih poduhvata kojim sam isceljivala svoju ranu došla sam do reči majka bebe koja se nije rodila. Tako sam bliža miru sa svim tim.

POTREBA ZA LIČNIM ILI MEDICINSKIM OBJAŠNJENJEM

Bila mi je teška ta trudnoća – imala sam utisak kao da je u pitanju pripremna ali teška lekcija.Ona je bila moja prva beba bila je željena, planirana beba ali mi se činilo sve vreme kao da nešto važno nije na mestu i dobro. Zaboravljala sam puno važnih stvari, imala sam probleme sa disanjem, zatim filmske emotivne rolerkostere koje nisam mogla da kontrolišem, varirao mi je šećer do trešenja i do predonesvešćivanja. Nisam mogla da stignem ono što se dešavalo oko mene i u meni. Više nego ikad trebala mi je briga a ja sam je sebi davala u hodu. Od spolja je nije bilo. Svi smo nekako bili zatečeni.

Nisam stigla da se povežem sa bebom, osim kroz neku maglovitu ideju radosti koji smo svi imali kada je stigla vest. Htela sam da čekam sa deljenjem sa drugima, u osećaju da sam postrani od svega i svih, no radost i ponos su išli svojim putem i svi su saznali.

Počelo je kao bezazleno krvarenje ali osećaj straha je bio veliki. Vanredno zakazan hitan pregled za vikend praćen je glasom u meni koji je govorio ovo je dilema ili ona ili ja.Davali su mi lekove. Ja nisam rezumela njihov strah i predusretljivost već sam bila nepoverljiva kao pred nekim ko ti ne govori istinu a ti je nekako osećaš. Nekoliko dana kasnije dr je rekla "ok,  nema srčane radnje; kući, isplačite se pa zakažite kiretažu.Biće gotovo za par sati".

Nikad do tada nisam imala tako veliki strah da se predam doktoru. Jako sam želela da zadržim tu bebu. Ostila sam mnogo pre testa da sam trudna - duh drugog bića u meni – bilo je snažno i jasno. No u telu nismo baš koegzistirale lako i srećno. Tek na ivici povezivanja sa bebom (reč embrion ne znači mnogo) krajem 2.meseca a već treba da se rastanemo. Ja to stvarno nisam mogla. To je bilo previše za mene. Nisam želela ljude samo sam plakala i plakala i plakala i nisam htela da je dam. Mrtva je, govorila sam sebi. Ne štitiš ništa..Ona je ništa, srce joj ne kuca, to je samo nezavršena forma. Dr kaže da mora hitno, ti si u opasnosti. Nisam htela da je dam.Bila je moja ili sam ja bila njena tek tad svesna da treba da je štitim.

Jedva sam našla mesto gde to da uradim, tražila sam kiretažu a trebalo je da kažem imam spontani pobačaj. Bilo mi je previše ispovedački za administrativni glas koji je govorio sa druge strane slušalice. Čak i to shvatanje razlike me je činilo posebno nervoznom. Nisam imala utisak da imam neke olakšavne okolnosti. Muž me odveo za ruku. Zakazala jesam ali sama mislim da ne bih otišla. Ne iz straha od bola ili neizvesnosti već jer nisam bila spremna da je „predam".

Treći dr pred samu intervenciju još jednom je uradio ultra zvuk i pitao: "Jel beba željena" – "Jeste" – gotovo u odbranu sam odgovorila. Od njega coktanje i uzdah. Od svih reakcija mnogobrojnog medicinskog osoblja sa kojim sam bila u kontaktu tih meseca dana, sećam često jedino tog pitanja uz uzdah i coktanje. Kao da je to bio jedinih deset sekundi, dok sam se oblačila već, gurajući se sa drugim ženama koje su već ulazile, kada sam videla sebe u tome „željena“pa „uzdah“ njegov. 

Moj uzdah se nije čuo nigde mesecima.Posle poplave suza kada je nisam mogla dati, kada sam poražena došla da je predam, bila sam kao kamen sa izklesanim usnama. Nisam osećala ništa osim hladnoće i tvrdoće unutršnje.

Mnogo žena kao na traci, smenjivalo se na ultrazvuku, pa u svlačionici, pa u kolektivnoj čekaonici, gde smo satima, samo u kliničkoj „spavaćici“ čekale da dođu.

Bilo je hladno i u čekaonici i u pričama tih žena.Bile su sve odreda pune neuspeha – loših „čišćenja“, neuspelih trudnoća, dugogodišnjih borbi, mnogo krvarenja, šoka, iznenađenja, straha, isčekivanja i tako satima. Već kad smo se dobro smrzle došli su. Tada je sve išlo kao na traci - uzeli su poslednje podatke, stavile mi asmatičnu pumpicu u krevet, ubole me za totalnu anesteziju. Poslednje čega se sećam je rutinsko pomeranja moje ruke kao da je krompir ispao iz džaka koji brzo treba da bude vraćen na mesto jer stiže sledeća vreća za utovar.

Onda sam se probudila.Iz anestezije lako iz težine i hladnoće u materici teško. Imala sam samo platneni prekrivač da me greje od osećaja da mi je neko ugradio zamrzivač u karlicu.Nisam mogla ni  da se pokrijem ni da se zgrejem.

Posle rutinske provere krenula sam kući.Čekao me muž. Bilo mi je teško da hodam ali sve sam mogla.Osim da živim. Imala sam osećaj da nisam izgubila bebu već jedan svoj život.

Na kontrolnom pregledu očekivala sam rezultate analize ploda, da znam barem pol, neku anomaliju, neku info.Lekar u bolnici je pogledao latinske reči, pitao kako ste i  na moje dobro, otpustio me u hodniku bez da sam uopšte ušla u ordinaciju. Po preporuci ginekologa išla sam na genetske analize još nekoliko krugova. Negativni rezultati.Stala sam dalje jer sam u čekaonici slušajući priče drugih žena shvatila da od medicine neću dobiti dalje od za mene pogrešne reči“spontani pobačaj“.

PRAĆENJE INSTINKTA IZ TELA KAO PUTOKAZ ISCELJENJU

Nemam reči za tu vrstu osetljivosti praćene hladnoćom i željom „samo da sam opet topla i živa“. Intervencija je prošla bez ikakvih problema. Imala sam i pre i posle iskustvo opasnih medicinskih zahvata i stanja. No ničega se ne sećam kao toliko blizu smrti kao taj osećaj hladnoća iz materice dan posle kiretaže.

Iako je anestezija prošla bez komplikacija, nisam se umela vratiti iz zemlje mrtvih.Nisam mogla nositi ni biti uz svog sestrića koji je tad bio beba. Nisam zavidela sestri, samo nisam osećala ni potrebu ni mogućnost da budem sa njim u kontaktu.

Radila sam sve „normalno“, išla na genetske analize. Poželela da delim samo sa mužem. Jednom smo zajdno plakali i to je bilo to. Ja sam imala jaku potrebu za smislom, da postoji neki ritual, da joj neštu u kući namenim, da je nekako držim vidiljivom i da je tu u svojoj kući, no dugo su mi načini bili jalovi.

Onda sam otputovala na plesnu meditaciju 5 Ritmova – modul koji je bio na redu. Na prvom modulu sam shvatala da sam trudna, na drugom sam brinula da li sam izabrala detetu dobre roditelje, na trećem sam je već izgubila. Priča sam delila kratko gutajući suze ali je to bilo jedino mesto mog kontinuiteta u životu i odnosu sa bebom.Plesala sam i dok je bila u meni i sad kad je nema. Na početku sam malo plakala malo plesala.Onda, drugi dan radionice, dobila sam prvu menstruaciju posle gubitka bebe. Tuklo je kao u klanici.Ja sam bila 400km od kuće.Počelo je tokom noći i izcrpelo me do jutra skroz. Ne znajući šta bi sa sobom od umora i straha došla sam ipak i taj dan da plešem i mislila sam „umreću daleko od kuće“. Onda nisam mogla da se mrdnem. Ustala sam barem da stojim jer došla sam da plešem ali nisam imala snage ni da se mrdnem. Prišla mi je starija žena da pleše sa mnom. Nisam volela da plešem sa njom bila je spora, neizazovna, jednostavna ali kontinuirana u tom svom ritmu i načinu. Ipak upravo uz takvu njenu podršku koja bi mi inače bila teška,  počela sam da se  pomeram. Kretanje je bilo milimetarsko a ja sam ga osećala kao taktonske poremećaje. Pesme i pesme su prošle a ja sam se kretala tiše od miša ili puža ali je svaki deo mog tela osećao pomeranje. Bila sam joj beskrajno zahvalna za sporost, neuzbudljivost, jednostavnost. To je jedino što sam mogla tada. Baš takav njen ples je sad bio podrška. Mogla sam i trebalo mi je da budem spora, baš baš spora, ritmična, jednostavna.To mi je bilo dovoljno.Takav spor, iscrpljen i polumutrav bio je život u meni. Posle nekoliko takvih pesmi u „plesu“ja sam osetila da oživljavam i da će biti malo malo lakše.Baš malo ali dovoljno da probudi nadu da sam živa i da ću preživeti. Bila sam prezahvalna za sporost kao lekovitu dozvolu da budem to što jesam bez „uklapanja“ u život svih ostalih oko mene.

MAJKA ZEMLJA I RUKE PRETKINJA DRŽE I NOSE KROZ PREOBRAŽAJ

Posle je došla planina kao oporavak po izboru bez obzira na želje drugih. Ne zbog gvožđa i vazduha nego zbog onog što planina i pokret u njoj nosi. U kontaktu sa planinom ja osetim stabilnost i jačinu, sigurnost u kontaktu sa sobom. Lako tamo vidim sebe kao prioritet bez cilja koji ide pre,već kao cilj za sebe. Hodajući po uzbrdicama i ušuškavajući se u grmlju borovnica, bivajući sa drugim ali i sama rađala sam u sebi majku bebe koja je živela samo u mom srcu kao duh bez tela.

Ona mi je donela pitanja koja nikad ranije nisam čula. Kakav je moj odnos sa majkom sada? Da li nosim nešto veliko transgeneracijsko u sebi?Šta je to?Neka forma straha? Koliko brinem o sebi ja i kako?Da li mi je to dovoljno ili mi treba još. Ako mi treba baš nešto posebno za ovo sada stanje, šta je to? Rad sa telom i na telu je jedino što mi je imalo smisla – knjige mi nisu bile privlačne ni podržavajuće, deljenje sa ljudima takođe.

Šta sam ja naučila u odnosu sa svojom prvom bebom?Bio je to kratak zajednički put. No opet bio je naš. Ne treba da se uklapam u želje, prošlost, navike, obaveze. Treba da poštujem svoje emocije i da im verujem kako god one „iracionalne“bile. Postoji put od iracionalnosti do intuicije. Taj put treba da postane prohodan. Sve više verujem svom telu da ima svoj način komunikacije ma koliko strašan za mene bio.

Tabu tuge i izgubljenosti vodi ka krivici a to nije moje mesto. Od tada gotovo uvek kad me neko pita koliko dece imam kažem dvoje a izgubila sam bebu pre sina. Svo troje su moja deca. Ne preskačem ih ni u govoru.

Ne osećam se krivom što nisam „iznela“ tu trudnoću. Osećam se zahvlanom što je ona napravila od mene pra-majku. Kao da smo zajedno uz veliki bol i gubitak utrle put mog tela do majke dece koja su živa. Donela mi je nauk o brizi za sebe na poseban način u trudnoći. Predogovor o drugoj vrsti života koji ima majka napisala mi je. Poziv na osluškivanje novih prioriteta dopro je do mene. Napravila sam mesta u svom životu za drugu decu. Pečat njenog odabira da joj ja budem majka ostao je duboko u meni utisnut.

Posle je došlo učenje iz telesno orjentisanih pravaca o strahu koji se taložio u mojoj materici. Osvestila sam ponašanje materice kada na mestu stvaranja nema snage da se drži jer se trese od straha. Straha koji je strah mojih pretkinja ali i moj. Osetila sam duboko u karlici pretkinje koje su „izdržavale kao klisurine“ ratove i haranja, siromaštvo, surovost prirode i ljudi. Bez mnogo iskustva nežnosti, davanja i primanja osim na krajnje pragmatičnom i životinjski zaštitničkom nivou.

   MATERINSTVO I ZA ŽIVE I ZA NEROĐENE

         

Deca su učitelji iz materice.Imam  još dve bebe nakon te izgubljene pre nego je završila izgradnju svog tela. Mnogo sam naučila u tim trudnoćama. Trudnoća je duhovni put majke ka svom materijalnom rađanju sa novim detetom.Nije jedini put duhovnosti za ženu trudnoća ali da je svaka trudnoća poziv za veliku duhovnu transformaciju žene.Ta transformacija se dešava pre nego što vaskrsne kao nova žena i nova majka. Vera i prihvatanje ljubavi univerzuma bila je moj poziv u  drugoj trudnoći, ljubav prema sebi i svim svojim nesavršenostima u trećoj. Zahvalna sam svojoj deci na putu kojim hodaju a koji je onda i moj. Prvo dete – koje se nije rodilo nego se vratilo u stanje duha, ja osećam kao žensko. Nju kao i svoju rođenu ćerku osećam duboko vezano za energiju mojih pretkinja.Prva nerođena i dan danas traži svoje mesto. Za početak stoji na zidu njena slika ultrazvuka u ramu u obliku srcu, uz mene i majke iz moje i muževljeve porodice. Moj put majčinstva njoj nije završen i to mi je trebalo vremena da shvatim. Odnos sa njom traje jednako kao i sa rođenom decom iako njeno telo nije trajalo više od 9 nedelja. Do sada sam uz nju naučila velike lekcije i još ih učim. Iznova otkrivam potrebu da vidim na još neki način njenu poziciju u porodici jer ona jeste aktivan deo. Put majke njoj kao i mojoj rođenoj deci, trajaće dokle sam živa.Za posle ne znam.