Terapija dodirom kao podsticaj i podrška izazovima u odnosima

Iskustva različitih oblika veznosti koja su izgrađena sa roditeljima u ranom period života formiraju mnoge aspekte ličnosti i i sposobnosti u društvenim kontaktima kojih najčešće nismo svesni.Oni se tiču slike koju izgrađujemo o sebi i specifičnosti tipičnog ponašanja u odnosima.

Modeli vezanosti

Bolbi je uveo pojam vezanosti u nauku objašnjavajući ga kao urođeni sistem ponašanja koji obezbeđuje opstanak vrste i rađanje novih ljudi.Vezanost ispunjava svoj zadatak ako se između roditelja i deteta uspostavlja i održava fizička blizina između majke(ili drugog staratelja), koja se kasnije u toku razvoja u adolescenciji preoblikuje u sigurnost u odnosu roditelja i detata obezbeđujući mu tako zaštitu, utehu i podršku. Akteri u stvaranju ovog odnosa su i roditelj i dete, svako sa svojim mogućnostima i resursima.

Ako je dete steklo bazičnu sigurnost  u odnosu sa roditeljima ono razvija obrazac sigurnosti u kasnijim odnosima a ukoliko to nije slučaj ono se formira prema nekom od  tri nesigruna obrasca:izbegavajući, ambivalentan ili dezorganizovan koja u odraslom dobu prerastaju u  forme nesigurnosti u odnosima sa sobom i sa drugima kao preokupirani, odbacujući ili bojažljivi.

Siguran obrazac vezanosti obezbeđuje da osoba ima pozitivan model sebe i drugog u odnosu.

Preokupirani obrazac vezanosti usmerava osobu da ima pozitivan model viđenja drugih ali negativno viđenje sebe. Odbacujući obrazac vezanosti usmerava osobu da u odnosima vidi sebe pozitivno a drugog kao negativnog. Dezorganizovani model vezanosti usmerava osobu da vidi i sebe i druge kroz negativnu prizmu i deluje dosta nepredvidivo za druge ljude.

Odrasli ljudi najčešće nisu svesni svojih modela vezanosti jer ih usvajaju pre nego što u  potpunosti ovladaju funkcijom govora, procesuirani u mnogome desnom neverbalnom hemisferom mozga.

Sigurni modeli ponašanja u odnosima koji su došli iz dečijeg iskustva da su im roditelji podržavajući i od pomoći, dovode do generalizacije takvog odnosa na ostale društvene kontakte uz globalnu ideju da su ljudi generalno vredni poverenja, prihvatajući, od pomoći i strpljivi. Glavna razlika između ljudi sa sigurnim modelom i onih iz bilo koje forme iskustva nesigurnog oblika vezanosti jeste što ovi drugi očekuju od kontakta ili nesaradljivost ili konflikt i stoga im je teško da dopru do drugih ljudi i da traže kontakt.Odrasli ljudi su najčešće mešavina ovih osnovnih stilova budući da je moguće da su izgrađivali vezanost sa roditeljima različitih stilova vezivanja.

Manje optimalni oblici vezanosti naznačeni gore nisu proizvod neke „manjkavosti“  deteta ili roditelja. Da ne bi bilo zabune zašto i kao je to moguće evo najčešćih razloga zašto se uspostavljaju nesigurni obrasci vezanosti između roditelja i deteta: urođene deformacije u čulima vida, sluha, govora ili motoričke funkcije kod deteta ili roditelja može da oteža komunikaciju potreba od strane deteta ili razumevanje od strane roditelja, deca rođena i definisana u okviru autističnog spektra ne doživljavaju dodir, zagrljaj, kontakt očima itd kao smirujuć i regulišuć; deca rođena sa visoko razdražujućim nervnim sistemom teže se uravnotežavaju i smiruju; problemi sa dojenjem mogu da stvore nesigurnost kod majke i ambivalentnost i teškoću u vezivanju sa detetom; bolest deteta koja je praćena bolom koji roditelj ne može da smiri, traumatično iskustvo deteta unutar porodice ili van nje može da oteža i da učini labilnim uspostavljeno poverenje i u odnos i u sebe; traumtično iskustvo koji se dogodilo roditelju može da dovede do teškoće u sopstvenom emotivnom regulisanju koje onda otežava kontinuitet i uopšte uspostavljanje regulisanja emocija deteta od starne roditelja.

Šta je Rosen metod - terapija dodirom?

Rosen terapija dodirom se temelji na ideji da se krucijalni korak ka promeni dešava kada bez osuđivanja sa radoznalošću i prihvatanjem usmerimo pažnju na senzacije i emocije koje doživljavamo u sadašnjem trenutku. Rosen praktičari ne preusmeravaju klijenta iz sadašnjeg u naredni momenat pokušavajući da „srede“ ili „isprave“ ili promene šta se dešava u datom trenutku. Umesto toga oni koriste dodir koji sluša i verbalnu refleksiju ne bi li se uključili u svaki momenat klijentovog unutrašnjeg iskustva, korak po korak, momenat po momenat.

Ova vrsta prilagođavanja u pristupu Rosen praktičara stvara sigurnost u odnosu koja omogućava klijentu da svoju svesnost usmeri na telesne senzacije. Korišćenje nežnog svesnog dodira pomaže klijentu da opusti tenziju u mišićma koja ga štiti od ispoljavanja senzacija i emocija koje su ga u prošlosti plašile, nove su i nepoznate, nerazumljive ili su na neki drugi način neprihvatljive.  U ovakvoj relaciji klijent -  praktičar otvaraju se vrata ka senzacijama i emocijama, kao i pratećim mislima, slikama, sećanjima i impulsima za akciju koji su bili van svesti, ali koji su „održavani“ kroz hroničnu mišićnu tenziju. Tokom svakog koraka u procesu, praktičari imaju zadatak da pomognu klijentu da uspostavi balans nervnog sistema koji mu omogućava da svesno sa osećajem dovoljne sigurnosti dozvole tekuće iskustvo i prihvate ga.

Zašto je važno da stupimo u kontakt sa nesvesnim  putem tela?

Teorije afektivne vezanosti objašnjava da počevši od perioda ranog detinjstva još dok smo bebe učimo da ignorišemo, zaobiđemo, uređujemo i kontrolišemo potrebe, ponašanja i ispljavanja emocija koje naši roditelji nisu bili sposobni da tolerišu. Ovde ne govorimo o nivou mišljenja već o potrebama, nagonima, ponašanjima, i emocionalnim i fizičkim procesima. Njihovo potiskivanje zahteva fizički napor, te mi to činimo mišićima. Posebno važna u ovom procesu je dijafragma, bazični mišić za udisanje. 

Potiskivanje je praćeno promenama na nivou neurotransmitera u mozgu i hormona u krvi (Pert, 1999). Budući da ove šeme potiskivanja gradimo veoma rano u životu, pre nego što smo u mogućnosti da ih razumemo i menjamo, one postaju poput nevoljnih navika. Tako mi ostajemo zaglavljeni u setu zaštićujućih reakcija primerenih detetu ili adolescentu a ne potrebama i spososobnostima odrasle osobe.

Nekada povod za odlazak Rosen praktičaru može baš biti osećaj hronično plitkog  udaha, napetosti u stomaku, bola u mišićima. Nekada se klijenti žale na nemogućnost uspostavljanja adekvatnih odnosa sa saosećanjem ni sa sobom ni sa drugima, na napetost. Imaju potrebu za većom emocionalnom slobodom i rezilijentnošću.

Da bi smo promenili ovaj protektivni mišićni oklop moramo da mu pristupimo.Budući da smo ga nesvesni to u najvećoj meri ne možemo sami. Sećanja tela obrađuje jedna neuralna mreža a druga „pravi“verbalnu autobiografiju osobe. Vezu između ta dva nije uvek lako uspostaviti. Osoba sama može da se šeta između odigravanja telesnih simptoma ili „sklanjanja“od njih u mišljenje, nesvesnost.

Ukoliko tokom seanse klijentov nervni sistem postane neregulisan zbog straha, anksioznosti ili drugih emocija zadatak Rosen praktičara je da pomogne klijentu da ponovo uspostavi noramaln rad nervnog sitema i „spusti“ ga iz povišene aktivacije(strah koga prate jake emocije) ili ga „podigne“ – aktivira ukoliko postoji premalo aktivacije ( utrnulost, obramrlost, odsustnost, diskonekcija).

Uz pomoć Rozen praktičara osoba povećava svesnost svojih neverbalnih načina opštenja sa sobom i drugima i kako se upušta  i kad i zbog čega izlazi iz odnosa. Ovo se može postići samo u osećaju sigurnosti i u odnosu i u kontaktu sa sopstvenim telom. To joj daje mogućnost da kasnije ulazi u odnose sa većom dozom znanja o tome koje su joj potrebe, šta ne želi a kada joj treba pomoć od 

drugih, te kako sama da reguliše svoja različita emotivna stanja prateći njihove telesne pokazatelje.

priredila Slađana Živković, psihoterapeut, u edukaciji za Rosen praktičara

http://www.rosenmethod.ca/why-it-works/

https://1xhdko41sric25njz22ditir-wpengine.netdna-ssl.com/wp-content/uploads/2015/06/2014-vol7iss1-3.pdf