понедељак, 01. мај 2017.

Šta majci treba?


Šta majci treba?



Šta majci treba? - ovo pitanje u svojoj biti shvatam mnogo vrednije od konkretnog odgovora – posebno ako se odgovor pretpostavlja, bilo od nas samih bilo od drugih.

Sledeća simpatična reklama je dobra ilustracije. Iako propagandno ganutljiva ipak ima jasnu poruku, ne vezano za praznik već uopšte:  

Šta majke stvarno žele za osmi mart https://www.youtube.com/watch?v=ulYYxASx6vs




Tako često tokom svakodnevnog gotovo fabričkog ritma zaboravimo da se pitamo a ne da pretpostavljamo - šta nam zaista treba?

Predpostavimo da smo želele da budemo majke i da volimo svoju decu - jer to nije uvek slučaj. Predpostavimo, da smo svesne koliko je naša uloga velika kao kuća, mustra, srce, mir, pomoć, vidljivost, sigurnost naše dece i nas samih. Ni to nije uvek slučaj ali hajd da i to pretpostavimo ne bi li imali jasno mesto odakle počinjemo a svakoj čitateljki je ostavljeno da zastene i zapita se da li je to i njen početak priče.
Ove snažne i velike reči nam često daju snage, kompas, prioritete ali umeju i da oduzmu dah a svakako gutaju vreme.

Bez dovoljno slobodnog vremena sa mnoštvom obaveza koje su stalne i onima koje se dodaju bilo iz sopstvenih želja bilo iz tuđih potreba često gubimo vreme za ovo pitanje: šta meni sad treba?
Nekad smo umorne, nekad uplašene, nekad jednostavno izcrpljenje da tragamo za sobom samima, za drugim već radimo po navici, najkraćem putu, tako da stignemo sve. Nekad izgorimo u davanju. Nekad izgorimo u nedeljenju. Nekad izgorimo u čekanju da nešto prođe – dojenje, zubi, grčevi, bolest, prilagođavnje na vrtić, školu, novi kraj. Nekad hoćemo sve same. Nekad nemamo poverenja u druge. Nekad puštamo druge da previše igraju našu ulogu jer mislimo da za nju nismo sposobne, nemamo vremena. Nekad ne želimo da se dajemo više kao majke a onda na nas nalegne krivica. Nekad nas proguta rutina.

Iako ni ja baš nemam vremena htedoh da pisanjem pustim da naletim na poentu na neizbežnu sočnu srž a ne da množim informacija koje nemam vremena da čitam. Naleteh na  Sokratove citate a upali me ovaj ponajviše:

Ako ne dobiješ šta želiš patićeš, ako dobiješ ono što ne želiš patićeš, čak I kada dobijše tačno ono što želiš i dalje patiš jer ga ne možeš imati za uvek. Tvoj um je tvoja neprilika. On želi da bude oslobođen promene. On želi da bude slobodan od boli, slobodan od obaveza života i smrti. No, promena je zakon i nijedna količina pretvaranja neće promeniti tu realnost.


Ah, nekad stvarno to želim – da mi neko da mogućnost da Zemlja, život, moja deca stanu samo na 1 dan, nekad, nedelju a nekad boga mi, mesec – da se malo promeškoljim, da prestane da me boli kičma, da imam vise fizičke snage..da se malo odmorim.
No ako ostanem u krevetu i pokrijem se ćebetom preko glave, znam da će me naći – probala sam.

Kakav je odmor moguć?

Predlažem da napravite svoj spisak pa ga s vremenom cepate, brišete i ponovo pišete jer će se potrebe I mogućnosti menjati. Ovo je moj aktuelni spisak:

  • da odem na puš pauzu (ne pušim, ali za decu je to kao kad "tata bude na terasi a ti ne smeš jer nije zdravo") 
  • da pustim muziku umesto tv
  • da vodim decu u prirodu gde se i meni sviđa ili gde mi je nekad lakše
  • da čitam pa i 2-3 str.knjige ujutru dok gledaju crtaće jer uveče uvek zaspim na prvom pasosu
  • da sebi nekad napunim kadu sa onom kuglom što šišti
  • da odem da plešem
  • da radim nešto kreativno rukama - prepravljam, pravim, ukrašavam, sadim
  • da meditiram dok dojim ili uspavljujem neko od dece
  • da uradim barem povremeno nešto što mi je teško i napravi haos uobičajnom redu
  •       da dišem duboko i svesno



U vezi poslednje tri tačke dosta pomoći mi je pružio kurs iz Autogenog treninga. Autogeni trening sam učila dok je moja prva beba imala 8 -9. meseci pre svega jer je bilo blizu, nije bilo skupo, delovalo je lako, praktično, bilo je nedeljom kada uvek ima ko da ga čuva i jer mi je trebala fiksna “obaveza”kao validan potpis da ću biti nešto drugo jednom nedeljno na 2h.
Iako je At stvarno odlična alatka, nije za sve situacije, za svakoga i za uvek. Razviti veštinu samostalnog izvođenja vežbi jeste praktično korisna stvar jer:

1.       ativiraju samoisceljujuće mehanizme našeg tela,

2.       proizvod su bizljivo odabranih znanja iz joge, hipnoze i psihoanalize,

3.       blagotvorno utiču na čitav organizam,

4.       uče nas da usmeravamo pažnju

5.       uče nas da  pratimo sopstvno telo

6.       učimo da aktivno proizvodimo moždane talase karakteristicne za Rem fazu snevanje kada se regenerisemo emotivno I fizicki

7.       uspostvljaš psihofizicki balans

Posebna pogodnost za mame je što “nadoknađuje” 1.5h sna, ne traži više od 20 min dnevno, a kada se nauči neke delove možete raditi dok perete sudove, dojite, kuvate ili se vozite u prevozu. Olakšava nam i povećava resurs da budemo strpljivi, u fokusu, smireni i prisutni u svetu i odnosu. Pomaže nam da “očišćeni” od viška misli, tereta briga, zakorelih emocija budemo spontaniji i pružamo kreativnije odgovore na životne zahteve.

Mene At jednom rečju, odmara i pomaže da uspostvim mir i kad nisam dovoljno spavala i kad mi nije sve potaman. Ja taj osećaj imam i kad ga sama radim i kad pomažem drugome da ga radi.
At je odličan saveznik u službi vašeg prisustva u promeni ali ne kao lek ili recept  kako u koštac sa prevelikim brojem obaveza, nerazumevanjem, problemom sa dojenjem ili nedostatkom vremena, pritiskom bolesti. Blagotvoran je korak. No o koraku je reč. Koraku u pravom smeru. Koraku koji će nam omogućiti vise snage, sigurnosti, budnosti i fleksibilnosti - kontakta sa životnim snagama u telu.

 “Postoje dve vrste ljudi” – reče mi jednom značajno.” Za prve, dovoljan ti je običan pogled da shvatiš da su se sledili u svom konačnom jastvu.To može biti veoma fino jastvo, ali znaš da od njega ne možeš očekivati nikakva iznenađenja. Oni drugi, međutim, ne prestaju, da se kreću, menjaju…Oni su fluidni. Neprestano napreduju i ugovaraju nove ljubavne sastanke sa životom, i sva ta živost im pomaže da sačuvaju mladost. Po mom mišljenju, oni su jedini koji su još u životu. Pazi se dobro Džastin, da se ne zalediš”. Gejl Godvin, The Finishing School

Нема коментара:

Постави коментар