Od psihoterapeutkinje do isceljivačica II

Ruka isceljivačice u podršci sopstvenog tela omogućila je psihoterapeutkinji u meni da misli drugačije.No bilo je teško klasifikovati, misliti jednostavno, govoriti jasno o svemu tome.

Svesni dodir i srce

Nedavno tek ispod ruka Rozen terapeuta našla sam srce. Srećom samo je bilo emotivno ranjeno ali još uvek zdravo i pravo. Osetila sam koliko ga ne osećam, koliko ga zaboravljam.Osetila sam koliko mu treba da ga vidim,”opipam” budem u kontaktu sa njim. Bilo je momenata kada sam ga slušala. Plesom vođena osluškivala sam njegovo  da  i ne, otvaranje i zatvaranje, strah i bes, granice. Ostila sam tu razliku u slobodi kada iz srca nešto uradim i kada o tome prvo dobro i “pravedno” razmislim. Ta vrsta pravde je često isključivala mene samu i moje srce, trudeći se da budem objektivna. Dok sam sam se kretala u plesu 5 ritmova, plesala sam ples srca. No van plesa opet bi se ono u meni "vraćalo" u prostu pumpu krvi.Pumpu koja me održava u životu doduše ali za mene nije ništa više.

Naviknuta na dodir sad mi je bliže, lakše do njega - ispod ruke, kad god ga dotaknem. Toliko dugujem svom srcu i sebi.Setih se kako sam jednom pripremajući neko predavanje o kulturnim razlikama u ispoljavanju i vrednovanju emocija otkrila jednu za mene još uvek fascinantnu razliku.Radilo se o plemenu Maora i njihovom plemenskom savetu.Kada se tokom javne rasprave donosila značajna odluka postojao je jedan nužan uslov prilikom istupanja svakog člana – da govori neposredno i direktno iz srca.Svako promišljanje i govor iz racionalnog dela, bio je sprečen i zaustavljen jer je vidjen kao neiskren. Samim tim nije bio dovoljno koristan za donošenje dobre odluke.Razmišljam kako je moćno i jako kada pričaš iz srca, ne iz uviđavnosti, strategije, smisleno, nego baš iz srca.Koliko je jednostavno, jasno i koliko direktno u centar u srce “problema”, odnosa, osobe. Opet neverovatno mi je koliko nam je i kulturom osnaženo verovanje da je bolje donositi odluke koje su racionalne, uravnotežene, realne a ne iz srca.

 Bio je i momenat kada sam se okamenila i pustila srce da bude tu gde jeste – kameno. Kad nastupi smrt bliskih i odlasci, razdvajanja, ja kao da automatski odlučim da ga ne dodirujem. Primećujem samo kako se okameni ono a ja odrvenim.Prestanem da imam veru da je u tom telu moguć život iako pumpa u grudima i dalje bezprekorno radi. Bože kakav je povratak kući kada se vratiš svom srcu.

autorka: Slađana Živković, psiholog, psihoterapeutkinja, spec.za energetske tretmane materice, u ed. za Rozen terapiju dodirom, dula