Od psihoterapeutkinje do isceljivačice III

Prateći svoj lični put razvoja preko tela, shvatam da nešto od toga mora postati i moja profesinalna istina.Psihoterapeut prolazi put svog ličnog razvoja ne bi li mogli raditi kao pomoć ljudima u njihovom profesionalnom putu. Kako raditi pošteno a zažmuriti na istine sopstvenog tela na putu isceljenja?

Do materice u rovu - plesom i meditacijom

A materica?Materica je postala moja onda kada sam je delila sa sinom. Počela sam da shvatam, tada drugi put trudna njenu magiju.Materica je najmagičnije mesto u ženi koje znam.Ima puno specijalnih magija u njoj:magija bivanja u sprezi sa bebom i uopšte drugim - ciklusima prirode, pretkinjom, muškarcem, sestrom po materici, različitim ženskim arhetipovima, magija prenatalnog učenja bebe, magija uticaja bića koje je u nastajanju na mene “dovršenu” već izgrađenu, neko bi reko i matoru majku.

Pre toga moja materica bila je slika iz udžbenika biologije, u mom životu prisutna samo kao podsetnik hoće li nešto boleti ili ne, šta kada je bolje da obučem da ne bi”procurelo”i hoću li ili ne da ostanem trudna.

Onda je došao carski rez, neočekivano i traumatično i ja sam kao nekada u odnosu sa plućima, morala da nadjem put nazad do sopstvene materice. Između materice i mene kao da je vladao razdor.Carski rez bio je za mene dugačak poput nekog šanca ispred zamka u kome leže zmajevi i bljuju vatru na nepoželjne pridošlice.Samo što sam i ja bila nekako taj stranac. Ovaj šanac je razdvajao moje srce i matericu. Mogla sam biti ili gore ili dole.Ono između nije komuniciralo.Teško je bilo da nađu zajednički jezik.Srce je bilo puno dirnutosti, sreće, zahvalnosti za malo biće koje je postalo sav moj svet. Materica se osećala kao poharana crkva, razorena i nepoštovana, bolna i ljuta.

Bez ikakvih očekivanja poput psa koji gurne povređenu šapu u glinasto blato uronila sam sa tim u ples. A veza je došla lagano poput muzike koja prolazi kroz koske i šavove i bez da sam je osetila posebno ne kao osvajača. Ples mi je davao način da povežem razdvojeno nekim većim obrisima sopstvene celine. Osećala sam sebe celu kao brod čija jedra zatežu deca i vetar a trup je bolan pri svakom porinjaju ali izdržava, odoleva i treba mu da ponekad, pomalo bude u talasima. Talasima muzike plesa 5 ritmova.

 A onda je došao momenat kada mi ni to nije bilo dosta. Čula sam matericu plešući sve jače i jače.Čula sam jauk, bol, osećaj nepravde – traumu.

Trebalo joj je mnogo više od jednom u par nedelja plesanja.Došle su meditacije na pun Mesec. Malo čudno i polutajno.Bilo mi to sve previše kao veštičarenje.Privlačno i odbojno u isto vreme.A onda su meditacije donele svoje.Donele su snagu pretkinja, snagu drugih materica u ženskom krugu:Svima je trebalo isceljenje i poštovanje. Došlo je i iskustvo inicijacije za energetski rad sa ženama u cilju povezivanja sa sopstvenim matericama i mudrošću ali i nekad generacijiskim ranama koje one nose. Više stvarno nisam bila sama. A onda sam postala dula - žena koja pomaže ženama pre, tokom i nakon porođaja. Uobličavanje programa za postnatalni period donelo mi je opet drugačije iskustvo saosećanja sa sobom ali i drugom ženom i svim onim što ona prođe tokom trudnoće i porođaja ali i nakon na svom putu majčinstva.


autorka: Slađana Živković, psiholog, psihoterapeutkinja, spec.za energetske tretmane materice, u ed. za Rozen terapiju dodirom, dula